Skitnja je moj porok. Ne predstavlja mi problem da u toku noći ustanem, sednem u kola i odem do Švedske, bilo kuda – kaže muzičar Ljubiša Stojanović Luis.

„Šta da vam kažem? Najsrećniji sam sa svojom decom i muzikom“
Da govori istinu, uverili smo se kada nas je odmah posle reči dobrodošlice ponudio mestima u svom džipu i povezao. Put je ovog urbanog čergara vodio od njegovog studija do muzičke škole, a priču o njemu vodili smo tokom vožnje, potom na parkingu, dok smo čekali da se njegovom sinu Andreju završi čas. Slušajući ga kako priča o svom životu, shvatili smo šta znači „nepodnošljiva lakoća življenja“. Ne očekujući previše, sledeći samo svoju neutaživu glad za muzikom, i decom, postao je ono što mi danas znamo o njemu: začetnik etno popa i etno džeza kod nas, tvorac vanvremenskih muzičkih ostvarenja i otac mnogobrojne dece. Rusi su za njega govorili da je otelotvorenje Tarasa Buljbe, u Japanu su ga poredili sa Demisom Rusosom, svrstao se u red svetski poznatih ćelavaca odmah iza Jula Brinera i Telija Savalasa, obuo se u sandale i na golo telo nabacio galabiju. Impresivne težine, s bradom i minđušom u uvu, jedinstvena je pojava ne samo na našoj muzičkoj sceni. Imao je koncerte u Atini, Parizu, Stokholmu, Pragu, Minhenu, nastupao je sa Bobijem Solom, Tomijem Salivenom, sa svetskim zvezdama džeza i na festivalima ciganske muzike, proglašen je za ambasadora univerzalne umetnosti u Italiji. Ne razmišlja o tome da li su u Srbiji svesni njegovog muzičkog doprinosa, značajno mu je samo poštovanje od kolega koji nešto vrede:

– Da li će mi Ministarstvo kulture nešto dodeliti, nebitno je.

Jedan iz muzičkog!!?
Početkom šezdesetih godina u Negotinu se uveliko slušao narodni melos i možda pokoji šlager, a jedan devetogodišnji dečak sa uspehom je imitirao slavnog američkog džezera Luja Armstronga, kog je čitav svet zvao Sačmo. Dok su njegovi vršnjaci od šest-sedam godina krišom vukli prve dimove iz cigareta, njemu je bilo zanimljivije da tapka bosim nogama po prašini i osluškuje ritam koji se stvara. Umesto da sa drugarima pika fudbal, on se šetao s omotima Lujevih ploča u rukama. Neobičan dečak za to vreme i tu sredinu zaradio je nadimak Louis, kako se u originalu piše ime legendarnog Sačma. Mnogi ga i danas znaju samo po nadimku:

– Leskovac, Mionica, Kučevo, Ćuprija, Negotin, mesta su u kojima sam odrastao. Tata mi je bio nemiran, pa smo se mnogo selili. Imao je dva sina i s mojom majkom mene i mlađeg brata. U ono vreme morao si da budeš član partije da bi živeo dobro, a moji roditelji nisu bili članovi partije. Slavili smo slavu, kršten sam u crkvi sa nepunih mesec dana. Nismo imali igračke kao druga deca, ali smo ih pravili od drveta, jer se otac bavio drvetom. Imao sam izvanredne roditelje, koje sam slušao, ali sam ipak sve navodio na svoju vodenicu. Bio sam promišljen, sve sam koristio da mi bude dobro, ali ne na uštrb drugih.

Nisam dobijao batine, na licu mesta bih platio dečje grehe i nastavljao po starom. Muzičke korene nosim po majčinoj liniji, ona je bila domaćica, ali je izvanredno pevala, dok je ujak izuzetno dobro svirao harmoniku i pevao diksi. A ja sam to spojio. Ujak je imao gramofon i ploče sa američkim izvođačima, a ja sam u šestoj-sedmoj godini pokušavao da ih imitiram. U devetoj godini počeo sam da pevam, a u jedanaestoj sam imao orkestar „Nebeski jahači“. Sledeći bend mi se zvao „L50“. Na početku gimnazije nastupali smo na igrankama, ne sećam se honorara, znam samo da mi je bilo lepo. Prvi aranžman napravio sam u četrnaestoj godini, bio je to interesantan začetak spoja folklora i džeza, na pesmu „U Stambolu na Bosforu“. Izveo sam je na omladinskom festivalu u Kneževcu. U nižu muzičku školu išao sam kad i u osnovnu, učio sam da sviram gitaru. Dobro mi je išlo, bio sam u muzičkim sekcijama, dobijao nagrade za kompozicije. Otac mi je govorio da treba da se bavim muzikom kao hobijem, a da budem vojnik stipendista da bih kao oficir jednog dana imao sve obezbeđeno. Pošao sam u gimnaziju u Negotinu i prvi razred ponavljao zbog muzičkog! Apsurd. A onda sam i sledeće godine pao na popravni iz muzičkog, ali i iz tehničkog. Nastavnik je smatrao da nisam dovoljno muzikalan. Sreo sam ga mnogo godina kasnije i rekao mu: „Nemoj da mi prilaziš blizu! Zbog takvih kao što si ti mnogi talenti su propali i ostali neprimećeni, a takvih u prosveti ima koliko hoćeš.“ Kada sam položio popravni, otac mi je rekao da napustim gimnaziju i upišem srednju muzičku školu: „To si hteo i to ti je bog dao.“ Bio je snažna ličnost, imao je poverenja u mene. Odvojio sam se od porodice u šesnaestoj godini i otišao u Niš u srednju muzičku školu. Prijavio sam se za solo pevanje i saksofon i bilo mi je vrlo lako. Živeo sam u iznajmljenom samačkom stanu, povremeno bih išao u studentsku menzu, ali ništa mi nije bilo ni teško ni naporno. Rođen sam pod srećnom zvezdom, nisam imao velike prohteve i u životu mi je sve dolazilo samo.

U Nišu je sa uspehom nastavio školovanje na prvom stepenu Muzičkog fakulteta, a onda se oženio:

– Nije to bila greška, ništa nije bilo pogrešno u mom životu, sve je nešto donelo. Ponavljanje zbog muzičkog bilo je usmeravanje kosmičke energije, neko to zove Bog, to me je čuvalo i opredelilo, kao da je reklo: „Ti si ovde pogrešio, sad ideš tamo gde treba“. Isto je bilo i sa brakom, ja sam bio odrastao, ali nedovoljno zreo sa 20 godina. U dvadeset prvoj sam dobio sina. Nije to bila velika mladalačka ljubav, ona je bila atraktivna, upoznali smo se 1973. u Crnoj Gori, gde sam svirao, i odmah počeli da živimo zajedno. Ali ja nisam osoba koja može da se veže za jedno mesto. Ona je smatrala da treba da budem prosvetni radnik, a ne muzičar, i zato me je napustila 1979. godine kada sam bio u vojsci. Razveli smo se, pokušali ponovo godinu dana kasnije, ali nije išlo. Dete je ostalo kod majke. Kada je izbio rat u Sloveniji, ona se ubila. Moj sin Mića sada ima 37 godina, dobar je momak, živi u Nemačkoj, bavi se sportom, oženio se, razveo se. Rekao sam sebi da se više neću ženiti, a onda sam upoznao Dubravku. Rezultat: 18 godina braka i još dvoje dece, Marko i Maja. I od nje sam se razveo, ali smo i dalje u divnim odnosima. Sada živim sa Silvanom. Upoznao sam je slučajno kada je došla kod mene u studio sa mojom drugaricom. Bilo je to pred moj rođendan, ona je ostala bez posla, a meni je bio potreban neko u studiju da prima poruke, pomaže. Nešto se izdešavalo između nas i, eto, imamo troje dece i imaćemo ih još. Nismo venčani. Ona bi se možda venčala u crkvi, ali ne razmišljam o tome. Izuzetno je jaka osoba, stalno ima nove ideje. Osmislila je moj koncert u Centru „Sava“ pre tri godine kada je na sceni bilo 58 učesnika i devet životinja, a ja sam izašao na konju.

Jedan od retkih uspeha u životu je kada se bivša i aktuelna supruga slažu u oceni istog muškarca:

– I Silvana i Dubravka kažu da sam dobar suprug i dobar otac, verovatno zato što se ne ponašam kao vlasnik neke osobe. Roditelji se ne biraju, pa ni moja deca nisu birala mene, to im je što im je, šta da im radim. Moje pravilo je da svako dete može da radi šta hoće, ali odgovara za svoje postupke. Tako je bilo i kod mog oca, tako rade i moja deca. Marko, Maja i Mića nisu s nama u kući, ali ne prođe dan da se ne čujemo. Dobra su deca, ne puše, ne piju. Često nastupam zajedno sa Majom i Markom. Nisam strog uopšte, ni koliko treba, tako kaže Silvana, a nisam ni opterećen time. Majke su diktatori, služe za maltretiranje dece, a očevi za voljenje, tako kaže moj Marko. Možda bi trebalo da budem malo više s njima, ali takav je moj način života. Deca su nam na neki način pozajmljena, nismo mi njihovi vlasnici, treba da ih dovedemo do onog nivoa kada sama mogu da žive. Svako ima pravo na svoje opredeljenje, mogu slobodno da kažu „neću više da gledam oca“, i to je sasvim u redu. Nisam tu da ih kontrolišem, što se mene tiče, ne mora nijedno da završi školu. Za sada nemam unuke, moram sve sam da pravim, nadam se da ću iduće godine napraviti još jednu devojčicu. Ne pravim ja decu da bih se takmičio, to je jedan od mojih malobrojnih strahova. Moj otac je imao četiri sina, a majka dva, i često me je molila da dođem samo malo da me vidi. Nadam se da će neko od ovih šestoro-sedmoro, koliko ih imam, da ostane blizu mene. Nisu mi živi ni majka ni otac, žao mi je što ne mogu da vide ovo lepo što mi se događa.

Početkom osamdesetih godina svet je imao svoja dva ćelavca, Jula Brinera i Kodžaka, odnosno glumca Telija Savalasa. Beograd je dobio svog – Luisa:

– Kad sam došao u „Euridiku“, klub u hali „Pionir“, imao sam dugu kosu, nosio sam farmerke sa tregerima i na nogama zepe, obuću koja dole ima gumu, a gore platno. To nose bake i deke, a ja sam ih voleo jer su noge slobodne. „Borovo“ ih je pravilo. U „Euridici“ nije bilo ni klime ni ventilacije, pa sam posle svake odsvirane ture na pauzi išao da se tuširam i sušim kosu, jer ne volim da znoj ostaje na meni. Majka moga druga koja je radila u konzulatu u Kairu donela mi je nešto što se tamo nosi, a oblačilo se i kod nas za vreme Nemanjića, zove se galabija. Navučem je ja preko glave, a ispod nje ništa. Baš ništa, jer onda nema zadržavanja vlage. Pošto sam u vojsci brijao glavu, video da je normalna, da nema kvrga, obrijem se opet do temena. Tih godina niko nije imao obrijanu glavu i minđušu u uvu. Ljudi su nas od tada pažljivije gledali i slušali, bilo im je interesantno. Nosio sam sandale i leti i zimi. Bradu sam uvek imao, a i kilograme. Sada imam 128, a imao sam i 149. Nisam opterećen time, skidam ih samo ako mi smetaju za pevanje. Ja sam obična osoba, kao vi, kao svi, a na sceni se pojavljuje sasvim druga koja vlada tim prostorom, ovenčana nekim oreolom, u svom svetu. Godine 1960. napravio sam aranžmane starih narodnih kompozicija i spojio ih sa elementima džeza i popa, ne sa namerom da nešto stvorim, nego mi je tako prijalo. Imao sam 1987. godine veliku turneju po Rusiji, u Moskvi, Rostovu, Harkovu, Taljinu. U Lenjingradu sam imao 17 koncerata, na svakom je uvek bilo 36.000 ljudi. Neverovatan sam kontakt imao sa tom publikom, uvek se nešto dešavalo u vazduhu, osećala se neka energija. Mnogo volim da pevam, onda sam u svom svetu. Jedino problemi sa glasnim žicama ili tonom mogu da me poremete. Kad se naljutim, ućutim se, povučem se u svoj svet i fino mi je. Nikoga ne puštam unutra, decu obožavam, ali ni njih ne puštam. Srećom, i to brzo prođe.

Od života nikada nije imao preterana očekivanja, svemu je pristupao s lakoćom, u svemu nalazio uživanje i bio zadovoljan dobijenim:

– Ne bih ništa menjao u svom životu, sve je bilo dobro i meni je odgovaralo. Apsolutno verujem da svako može da bude srećan, samo treba da veruje. Ne očekujem milion evra na lotou, ne kockam se, jer u takve stvari ne verujem. Nisam materijalno opterećen, Kemiš me je naterao da kupim zemlju na veresiju. Zvao me je mesecima, nisam hteo, bio sam miran kad platim kiriju i troškove. Na kraju sam pristao zbog dece. Verovatno postoje problemi, ali ja ih zaboravljam. Malo je ljudi kojima je sve potaman. Ovih dana mi izlazi album u Holandiji, nisam ni to nešto posebno hteo. Ljudi me zvali, pitali da li hoću, potpisao sam ugovor na šest godina. Minimum četiri albuma treba da uradim i imaću veliku turneju po svetu. Osim još jedne devojčice koju bih voleo da dobijem, želim da mi se dešavaju i druge lepe stvari, i dešavaće se. Znam da na ovom svetu ima puno ljudi koji me vole, ali ima i onih kojima ne prijam, koji bi mi možda napravili neku smicalicu, ali čuva me nešto, možemo da ga zovemo kako hoćemo. Postoji kosmička energija koja utiče na živa bića, mislim da ona lako dospe do mene, o meni nešto vodi računa.

Na festivalu u Knjazevcu 1971. godine osvaja prvu nagradu za moderan aranžman popularne sevdalinke “U Stambolu na Bosforu”.
Pop festival u Japanu mu donosi punu afirmaciju, gde u velikoj konkurenciji izvođača iz celog sveta uspeva da pobedi sa kompozicijom baziranom na folkloru jugoistocne Srbije.
U septembru 1980. godine snima svoju prvu ploču pod nazivom “Ne kuni me, ne ruži me majko” koja dostiže dijamantski tiraž.
Od 20. oktobra do 5. decembra 1983. godine boravi na velikoj turneji po tadašnjem SSSR-u, gde dobija brojna priznanja za kvalitet svojih interpretacija.
Februara 1984. godine snima svoju drugu ploču pod nazivom “Duda”, koja dostiže platinasti tiraž, i u oktobru iste godine izbija na prvo mesto jugoslovenske liste popularnosti.
Čest učesnik humanitarnih manifestacija, a svake godine, održava koncert u Negotinu čiji su prihodi namenjeni deci bez roditelja. Prihod od solistickog koncerta odrzanog 14. januara 1985. godine odlazi za gladnu decu Etiopije.
Zvanično priznanje za začetnika etno popa dobija 1994. godine.
Kako su se ređali novi albumi, tako su pristizala i nova priznanja:zlatne plakete, oskari popularnosti, zlatne, platinaste i dijamantske ploce…
Zajedno sa srpskim bendom „Flamingosi“, pobedio je na Beoviziji 2006. godine sa pesmom “Ludi letnji ples”.
Do 2008. godine izdao je 14 albuma.
Ljubiša Stojanović Luis, tragično je nastradao u lančanom sudaru 31. jula 2011. godine na putu Feketić – Vrbas.

Diskografija:

1981 – Louis & Juzni Vetar
1982 – Ne kuni me, ne ruži me, majko
1984 – Dudi, s puno ljubavi
1985 – Srcem i dušom
Louis – 1986 – My way I
Louis – 1987 – My way II
Louis – 1988 – Evo me opet
1988 – Kamerav
Louis 1993 – Kamerav II
1990 – Dunjo moja
1999 – Opa, Opa
1999 – Louis uživo
2000 – Leptir
2000 – The Best of Louis
2001 – Pogled iznutra
2005 – Čarobnjak
2008 – Ciganski san