Sa porodicom živim bez televizora i evo zašto se ne vraćam u grad:
Posljednjih godina mladi bračni parovi na sve moguće načine bježe iz zemlje. U selima ih odavno nema, a upravo zbog toga je zanimljiva priča ove porodice, koja je uprkos današnjici odlučila svoj život zasnivati u skladu sa prirodom..
Jasmina i Džanin su kupili imanje pa napustili prvo Sarajevo, a onda Švedsku i svoj drveni dom izgradili nadomak Dervente u BiH.
Shvatili su kaže da tamo vladaju neka drugačija društvena pravila na koja ne mogu i neće da se naviknu.

Naše dijete kada je imalo pet mjeseci, ja sam promijenila način ishrane skroz.
Tada sam njoj počela da uvodim zdravu hranu.
To je bila promjena u pravcu sirove biljne ishrane.
Naravno, sve je utjecalo i na muža, pa je i on počeo da mijenja svoj način ishrane.
Život u gradu je onda postajao sve besmisleniji.
Sav novac koji se zarađuje u gradu ide na hranu i režije, a ostane vam nešto sitno zbog čega se ne vrijedi lomiti.
Tako smo shvatili da nam treba samo komad zemlje gdje ćemo da gajimo svoju hranu jer jedemo samo biljke.
Htjeli smo da imamo organski proizvedenu hranu jer u gradu je jako teško doći do zdrave hrane.
Sve je to prskano i tretirano ko zna čime.
Definitivno smo odlučili da je najbolja ideja da se preselimo na selo i uzgajamo svoju hranu”, kaže na početku Jasmina.

No, zamisao nije tako jednostavno i jeftino realizovati.
Prva prepreka je bila pronaći zemljište koje ispunjava nekoliko uvjeta koje su zacrtali, kako bi svoj projekat sproveli uspješno.

U oglasima smo počeli da tražimo zemlju.
Imali smo veoma mali budžet.
Uslov je bio da parcela ima svoj izvor, dakle vodu.
Da do imanje vodi makar makadamski put.
Da bude malo dalje od grada u prirodi.
Da nam je prvi komšija udaljen makar kilometar zbog organske proizvodnje.
Tako smo našli zemlju nedaleko od Dervente, nekih sedam kilometara udaljenosti.
Imanje je već imalo mladi voćnjak, stare jabuke i šljivik.
Sve voćke su same nikle, sve je to priroda napravila što nam i jeste cilj.
Podigli smo brvnaru i tu smo sad..
Posjećuju nas stranci, koji nam dolaze kao prijatelji.
Oni mene prate preko interneta gdje dajem savjete o sirovoj ishrani i uglavnom su tu po preporuci.
Način života je tu drugačiji jer ne jedemo ništa životinjsko, ne koristimo ništa hemijsko u pranju tako da nema gradskog komfora pa se ne bi svako mogao ni snaći tu”, priča Jasmina.
U periodu kada ljudi iz BiH odlaze u inostranstvo u potrazi za boljom egzistencijom, Jasmina i Džanin su se vratili iz Švedske, ‘zemlje iz snova’ za mnoge naše građane.
Shvatili su kaže da tamo vladaju neka drugačija društvena pravila na koja ne mogu i neće da se naviknu.

Ja sam rođena Bograđanka, ali sam otišla 17. godina na studije u Ameriku.
2010 sam došla kod sestre koja je živjela u Sarajevu i tada sam našla posao te upoznala muža.
Bili smo u Švedskoj, a sada smo na selu kod Dervente.
Kada smo se vratili iz Švedske, muž je dosta prijatelja tu u Sarajevu izgubio jer su mislili da je prolupao što se vratio, a još sam i ja bila sa stomakom do zuba.
Mi smo shvatili da taj život tamo nije za nas.
To je robovski život, katastrofa.
Mi smo tamo otišli jer sam ja dobila posao koji je bio plaćen 4 hiljade evra.
Međutim, kada od te 4 hiljade poplaćaš sve što treba, dođeš na isto da ti ostane sitno.
Sistem je tako napravljen da čovjek bukvalno ima samo za osnovne potrebe, a potrebe u gradu su svakim danom sve veće i veće.
No, čovjek treba da preispita svoje potrebe i zapita se da li njemu sve to treba.
Tako onda kada shvatite da vam ne treba sve to za čim žudimo u gradu, tada prestanete da jurite za parama.
Egzistencija je ovo što ja sada dok razgovaramo sjedim ispod drveta na ljuljašci.
Niti bilo kome dugujem, niti imam brigu i stres, a imam i da jedem i da pijem, imam od čega da se ugrijem i što je najvažnije -ne robujem nikome i ničemu.
Želim da mi dijete raste na slobodi i da ne strepim.

Na sve načine se trude da na svom imanju žive potpuno nezavisni od sistema, te tako i nemaju mnogo troškova i novac im nije prijeko potreban.

Naš račun za struju je minimalan.
Hranimo se tako da ne jedemo ništa što je prenoćilo.
Frižider i ne koristimo, a stvari za zimu sušimo, televizor nemamo.
Imamo laptop i internet, a račun za struju nam je oko sedam evra.
Kupujemo samo neke namirnice, npr. banane.
U prodavnici trošimo oko 15 evra sedmično – smiješne cifre, kaže Jasmina.
To se može zaraditi usput, kao i ja na blogu uz zabavu.
Pišem knjige i dijelim iskustvo sa ljudima na svom fejsbuk profilu i blogu.
Knjige koje izdam su po principu donacije, ko koliko može.
Prepušteno je sve kupcima..
Nema strahova od egzistencije, navodi Jasmina.

Na kraju nam bivša sportiskinja kaže da je sretna jer nije uspjela u sportu jer je nekad intenzivno trenirala tenis.
Danas imam ovo o čemu pišemo i to je mnogo vrijednije od sporta.
Ponekad se sretne sa prijateljima iz tenisa, Anom Ivanović s kojom je trenirala ili Novakom Đokovićem i drago joj je što su uspjeli i postali bogati, ali ona je sretna sa svojim načinom života i ne bi ga mijenjala nizašta na svijetu.

Imamo i životinje koje stalno nove nabavljamo, a parola nam je:

Životinje na prostranstvu ljubavi slobodne da žive i budu ono sto jesu, bez straha od ljudske ruke!